Виши официр у кепију и дугом светлом огртачу разговара са три жене у широким шеширима са перјем, док иза стоје други официри, а један од њих подиже двоглед. Склопиви столови и савијене бечке столице изнети су на траву испред дрвене шупе и застакљеног павиљона.
О овом месту
Новосадско војно летелиште лежало је на западној ивици града, на равници код Сајлова која је касније добила име Југовићево. Град је земљиште уступио 1912. године на захтев аустроугарског генералштаба, а летелиште је отворено ваздухопловним митингом у мају 1913. године, испрва као травнате стазе и једанаест дрвених хангара, док су зидани хангари, радионице и касарне дошли 1916. године. Српска ескадрила долетела је из Француске у новембру 1918. године, и наредне две деценије летелиште је било средиште војног ваздухопловства нове југословенске државе, дом прве пилотске школе, школа за обуку резервних официра, осматрача и механичара и команде ваздухопловства, све док се она 1936. године није преселила у Земун; 1927. године добило је име по ваздухопловном официру Јовану Југовићу. Немачки бомбардери погодили су га у априлу 1941. године, окупатори су положили бетонску писту од 800 метара, а после рата је летелиште изгубило сврху док је град растао преко њега, па је Југовићево остало као име стамбеног насеља.